Zašto nas razdražuje sopstveni glas
Zašto nas zvuk sopstvenog glasa, snimljenog na traci, nervira? Zašto nam glas deluje pisakavo, nisko i potpuno tuđe? Kako nas zapravo čuju drugi ljudi? Odgovore na ova zagonetna pitanja data su u članku.
Sigurno ste se, ne jednom, suočili sa činjenicom da vam sopstveni glas deluje čudno, piskavo, prodorno, grubo i ne tako melodično kao što mislimo da ga čujemo u svojoj glavi. Dobra vest je da niste jedini. Sve nas nervira kako nam sopstveni glas zvuči na snimku i tu se ništa ne može učiniti. Drugo pitanje je zašto se sve ovo dešava i kako nas zapravo čuje ostatak sveta. Ovaj tekst jednostavnim jezikom objašnjava šta se dešava sa zvukom našeg glasa kada ga čujemo iz eksternih izvora, a ne u sebi.
Kako opažamo zvuke?
Počnimo sa kratkom ekskurzijom u anatomiju. Naše uho se sastoji od tri glavna dela: spoljašnjeg, srednjeg i unutrašnjeg uha. Spoljašnje uho se nalazi na spoljnoj strani glave i možemo da ga vidimo. Ono otvara ušni kanal, a bubna opna odvaja kanal od srednjeg uha. Srednje uho se sastoji od tri kosti, koje su glavni provodnici zvuka. One pojačavaju i prenose zvuk do unutrašnjeg uha. Unutrašnje uho je poslednja stanica na putu do mozga. U njemu se nalazi ušna školjka u kojoj se zvuk konvertuje u neurološke signale i kroz slušni nerv odlazi u mozak.
Šta čujemo kad pričamo
Prva stvar koju treba razumeti je da je zvuk niz vibracija. Ova vibracija prolazi kroz kosti srednjeg uha i dolazi do ušne školjke, posle koje dolazi do mozga u vidu neurološkog signala.
Postoje dva načina na koje kretanje može da dođe do naših ušiju:
- Kroz vazduh – tako opažamo spoljne zvukove: muziku, strane reči i zvuk sopstvenig glasa na snimku.
- Kroz kosti – tako opažamo unutrašnje zvukove, na primer vibraciju svojih glasnih žica.
Ispostavlja se da sopstveni glas čujemo kao mešavinu zvukova koji se prenose kroz vazduh i kroz kosti. Ovu kakofoniju u stanju smo da čujemo samo mi i niko drugi.
Šta se dešava kad čujemo zapis svog glasa
U tom slučaju do nas dolaze zvuci koji ne prolaze kroz kosti i mi dobijamo zvuk koji prolazi samo kroz vazduh. To je deo zvuka koji se gubi i na izlazu dobijamo nepoznat zvuk.
Zašto nam smeta sopstveni glas
Ovde se naš mozak grubo našalio s nama. Činjenica je da u našoj glavi unutrašnji glas može da zvuči onako kako mi želimo. Čak može da nam se čini da nam je glas sličan glasu A.M. ili V.B. Ironija je u tome što smo mi jedina osoba koja može da čuje svoj glas na takav način.
U stvarnosti naš pravi glas može biti niži i piskaviji – uopšte, potpuno drugačiji od onoga kako ga mi čujemo u sebi. I ta razlika nam smeta.
Neprijatna istina je da je glas koji čujemo na snimku onakav kakvim ga čuje sav ostali svet.
I ako je ovo uteha, svi smo u istom čamcu. Nikome od nas se ne dopada zvuk sopstvenog glasa na snimku i od toga ne možemo pobeći.