Stražilovo

 

 

Stražilovo je jedno od brda na Fruškoj Gori koje je posebnu popularnost steklo zahvaljujući Branku Radičeviću, jednom ad najvećih pesnika srpskog romantizma. Na vrhu brda nalazi se njegov grob, kao i spomenik podignut 1883. godine. U spomenik (koji je inače u jako lošem stanju), ugrađeno je 8 kamenih blokova iz svih srpskih zemalja (Lovćen, Fruška Gora, Dinara, Avala...). Na samom spomeniku su uklesane reči:

"Mnogo teo, mnogo započeo,
čas umrli njega je pomeo.”

 

 

Strazilovo

 



Stražilovo je danas posećeno izletište i čini sastavni deo turističke ponude Sremskih Karlovaca od kojih je udaljeno 4,5 km. U podnožju brda nalazi se restoran sa baštom. Do spomenika vodi uređena planinarska staza i stiže se za dvadesetak minuta.

Branko Radičević je rođen u Slavonskom Brodu 1824. godine U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. gde je i napisao prve stihove. Sremski Karlovci i  Stražilovo  su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela. Bio je odušljevljen Vukovim radom i svojim delima je pokazao da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme.  Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem.

 



Najpoznatije Radičevićevo delo je pesma Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke, kao i svoju želju da tu bude i sahranjen. U pesmi je takođe ispoljio ideju jugoslovenstva.

Umro je mlad,  1. jula 1853. u bečkoj bolnici na rukama Vukove žene Ane.  1883. godine ispunjena je pesnikova želja. Njegovi ostaci preneti su iz Beča na Stražilovo.



 

Ðacki rastanak


Oj, Karlovci, mesto moje drago,
K'o detence došao sam amo,
Igra beše jedino mi blago,
Slatko zvah ja med i smokvu samo.
Dete malo-golušavo tice,
Dode tice, pa se tu navice,
Ovde, ovde, gde krioce malo
Prvi put je sretno ogledalo,
Ispocetka od grane do grane,
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dici, tamo pod oblaka.
Pod nebo se dig'o ptic i sada,
Al' veseo nije k'o nekada;


Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, žbune, gore i vrleti,
Pa mu s'cine do toliko druga,
Do toliko uspomena sveti',
S kime dane prelepo probavi,
Pa ih sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastaviti,
Ali šta ce kada mora biti!
Za njih srce njemu mlado tuce,
Ali nešto na daleko vuce,
On ne može odoleti,
Pa se vine i u svet poleti.


Oj, Karlovci, lepo l' živeh tude,
Al' šta mora biti - neka bude,
Ta i mene nešto dalje vuce,
Evo, pružam svoga raja kljuce.
Pa kada bih im'o kaku želju,
Jednu b' im'o samo, ali velju;
Kad bi tako smanjio se tudi
Da te mogu pritisnut' na grudi,
Ta na grudi i na svoja usta
Oh, željice, ala si mi pusta!



 

Additional information