Ovčarsko - kablarski manastiri
Ovčarsko - Kablarska klisura je predeo prepoznatljiv kako po prirodnim lepotama tako i po manastirima skoncentrisanim na malom prostoru. Pored 10 manastira, postoje i 2 sveta mesta obeležena kapelama (Savinje i Kađenica). Prve pisane podatke o njima je donelo objavljivanje turskih popisa iz XV i XVI veka.
MANASTIR JOVANJE
Niko sa sigurnošću ne može reći kada je ko je i kada sagradio Jovanje. Stara crkva posvećena Svetom Jovanu potopljena je 1954. godine prilikom gradnje hidroelektrane. Jovanje je često bilo rušeno. U XIX veku od manastira su postojale samo ruševine. Po legendi, Gospod se u snu javio dečaku čobaninu govoreći mu da ode na Jovanjsko brdo i potraži manastir gde će naći zlato za njegovu obnovu. Čobanin je poverio svoj san vladiki Nikiforu koji mu nije poverovao. Uskoro, oslobađajući zaglavljenu nogu svoje koze, dečak pronalazi ćup sa zlatom i vladika mu daje blagoslov za obnovu manastira. Ovaj dečak život je kasnije psvetio Gospodu. Bio je iguman sve do svog upokojenja. Iz napisa sa njegove nadgrobne ploče saznajemo da je Jovanje ležalo u ruševinama još od Kosovske bitke, što znači da je postojalo pre 1389. godine.
Nalazi se na levoj obali Zapadne Morave, na njenom najvećem meandru. Do manastira se stiže starim putem iz Ovčar Banje pored manastira Nikolje.
MANASTIR USPENJE
Nalazi se 200 metara iznad manastira Jovanje. Posvećen je Uspenju Presvete Bogorodice. Na ovom mestu je nekada postojala kula sa zvonikom visoka oko 30 metara. Sa nje se javljao početak liturgijesvim ovčarskim manastirima u vreme kada je Jovanje bilo lavra. Kažu da se zvono sa te kule čulo u Čačku udaljenom 16 km. Pretpostavlja da su kulu porušili Turci istovremeno kada i Jovanje. Vladika Nikolaj na om mestu zatekao je samo ruševine. Po njegovoj želji izgrađena je nova crkva manastira Uspenja, 1939. godine, kao verna kopija crkve Sv. Caru Konstantinu i Jeleni u Ohridu. Prvobitni ikonostas uništili su Bugari 1943. godine. Manastir je ponovo obnovljen 1998. godine, a 2004. je nastanjen monahinjama.
MANASTIR BLAGOVEŠTENJE
Nalazi se odmah iznad Ovčar Banje, u podnožju Kablara. Pretpostavlja se da potiče iz doba slavnih Nemanjića. Veći deo svoje istorije, ovaj manstir je bila „živa“ crkva sem u vreme kada je zbog svoje trošnosti morala biti napuštena. U XIX veku Joakim Vujić je zatiče spaljenu od Turaka, a u novije vreme je bila ugrožena izgradnjom tunela za elektranu odmah ispod manastira i tunelom za železnicu u blizini.U njemu je svojevremeno zamonašen Patrijarh Pavle.
MANASTIR NIKOLJE
Nalazi se na samoj obali Morave. Ko i kada je sagradio nikoljsku crkvu nije poznato. Na ikoni koja je pre rata čuvana u Narodnom muzeju u Beogradu, stajalo je da je ikonopisana u Nikolju 1489. godine. To je najstariji istorijski podatak o ovom važnom centru srednjevekovne srpske pismenosti.
Prema Vuku Karadžiću, u Nikolju je nekada živelo i do 300 kaluđera. Zajedno sa srpskim narodom koji se zbog neprohodnosti klisure sklanjao ovde, kroz svoju istoriju stradao je od Turaka i manastir. U njemu se od Turaka krio i Miloš Obrenović sa porodicom. On je u porti 1817. godine sagradio konak koji i danas postoji i nosi njegovo ime. Kasnije je, u znak zahvalnosti poklonio manastiru nešto zemle i jednu vodenicu koja je i danas u funkciji i nalazi se niže u Prijevoru.
Manastir je kroz istoriju uglavnom bio nastanjen i danas je ženski.
MANASTIR KAĐENICA
Od Ovčar Banje na putu za Užice na tri kilometara sa leve strane nalazi se krst na steni pored puta. To je obeležje gde se nalazi ovaj manastir – pećina.
U vreme kada je srpski narod bežao u zbegovima pred Turcima, pećine su bile najprirodnije sklonište. Pri jednom od napada Turaka, u ovoj pećini spas su potražili žene, deca i starci. Plač bebe koju majka nije uspela da smiri privukao je Turke. Pronašli su ulaz u pećinu, zatvorili ga slamom i zapalili je. Svi u zbegu su se u mukama ugušili od dima i oda tada se zbog dima(kada) pećina zove Kađenica.