Znamenita mesta
- Detalji
- Autor Administrator
- Pogodaka: 6767
Manastir Dobrun
Manastir Dobrun predstavlja najverovatnije zadužbinu lokalnog župana Pribila. Dugo se verovalo da je manastir Dobrun sagrađen na samom kraju XIV veka. Otkrićem portreta kraljevske porodice Stefana Dušana, vreme izgradnje pomereno je na sredinu XIV veka. Postoje međutim pretpostavke da je manastir Dobrun stariji. Prema zapisima letopisca iz Dečana, crkva na ovom mestu je podignuta još u XIII veku. Najnoviji arheološki nalazi idu u prilog tome, ali je pitanje da li će se ikada sa sigurnošću utvrditi tačan datum osnivanja manastira s obzirom na veliki broj rušenja i nestručnu obnovu koja je izvedena krajem XIX veka, i pri čemu je uništeno mnogo podataka o istoriji ove bogomolje.
Na osnovu dostupnih izvora, pouzdano se može tvrditi da je sin kneza Lazara, despot Stefan, zajedno sa svojom majkom, kneginjom Milicom, bio ktitor manastira. Uloga njegovog sestrića i naslednika, Đurđa Brankovića nije sačuvana u pisanoj formi, ali u narodnom predanju se pominje izvesni Đurađ kao ktitor.
Nakon Turskog zauzimanja Bosne, naslednici porodice Pavlovića koja je vladala teritorijom na kojoj se nalazi Dobrun, primili su islam čime je njihova vladavina produžena, a Turci su oblast po njima nazvali Pavli. U prvim godinama vladavine, Turci su dozvoljavali obnovu manastira porušenog prethodnim osvajanjima.
Manastir Dobrun je u velikoj meri stradao krajem XVII veka kada je porušen i najveći broj manastira Srbije, pa kroz čitav sledeći vek gotovo da se i ne pominje. I pored toga, freske iz XIV veka su dugo odolevale, sve do 1875. godine kada je u odmazdi zbog ustanka, crkva spaljena.
U Drugom svetskom ratu Nemci su manastir koristili kao skladište municije. Prilikom povlačenja minirali su crkvu i potpuno je uništili.
Manastir se nalazi u Bosni i Hercegovini (Republika Srpska), na putu Užice – Višegrad, nekoliko kilometara od granice sa Srbijom.
- Detalji
- Autor Administrator
- Pogodaka: 10557
Ostrva Krf i Vido
Posle velikih pobeda na Ceru i Kolubari, prvih 9 meseci 1915. godine Srbiji su doneli predah. Oktobra iste godine, Austrougarska vojska, sada pomognuta nemačkim jedinicama i pod komandom Augusta fon Makenzena započela je novu ofanzivu. I pored herojske odbrane, neprijatelj osvaja Beograd. Istovremeno, u noći između 14. i 15 oktobra Bugarska vojska okupira južne delove zemlje. Srpska vojska se pred stalnom vatrom povlači prema Kosovu Polju. Komanda je pred teškim izborom: kapitulacija ili povlačenje jedinim slobodnim pravcem preko Albanije i Crne Gore. Vojvoda Živojin Mišić nije prihvatao ni jedno ni drugo. Bio je uporan u zahtevu da se primeni taktika sa Kolubare i da se neprijatelj iznenadi protiv napadom ili da se pređe na gerilski rat. Plašio se da će nastupajuća zima i konfiguracija terena biti pogubne ze povlačenje. Komanda je ipak procenila da je stanje i moral vojnika na niskom nivou i odustala od tog predloga.
Povlačenje je počelo 28. Novembra 1915. godine u tri kolone: dve su išle preko Albanije, a jedna preko Crne Gore. Procena je da je na Kosovu Polju u tom trenutku bilo 220.000 vojnika i 200.000 civila. Austrougarska vojska pokušala je da preseče ove kolone, ali su ih zaustavile crnogorske jedinice (Mojkovačka bitka, januar 1916). Rezerve hrane bile su dovoljne za 9 dana. Prosečna visina terena preko kog se prelazilo bila je oko 1800 m bez normalnih puteva.
{phocagallery view=category|categoryid=46|detail=3|displayname=1|displaydetail=1|imageshadow=shadow1}
Dolaskom na jadransku obalu patnje vojske i naroda se nisu završile. 185.000 iznemoglih i izgladnelih ljudi čekalo je pomoć od saveznika koja nije stizala. Regent Aleksandar Karađorđević, iaoko ozbiljno bolestan, odbija ponudu saveznika da bude prebačen u Italiju na lečenje. Ostaje uz svoj narod i piše očajničko pismo ruskom caru Nikolaju II u kom moli za pomoć. Ruski odgovor upućen saveznicima glasi:
“Ukoliko se srpska vojska odmah ne izbavi iz Albanije, ruska vojska raskida savez sa Antantom i sklapa mir sa Nemačkom”.
Ovaj ultimatum saveznici su ozbiljno shvatili i prvi korak je bio transport 12.000 najbolesnijih boraca u Tunis gde su se nalazile savezničke bolnice. Na zahtev srpske vlade koja je želela da vojska bude smeštena što je moguće bliže Srbiji, evakuacija je obustavljena i preusmerena na ostrvo Krf gde su postavljene improvizovane bolnice.
Prvih dana umiralo je po nekoliko stotina pacijenata dnevno, koji su sahranjivani u kamenim grobnicama na obali mora. Kada više nije bilo moguće sahranjivati, tela su sa francuskih brodova spuštana u dubine Jonskog mora - “Plavu grobnicu”. Smatra se da je na ovaj način sahranjeno više od 5000 Srba. 
Sa srpskom vojskom preko Albanije su krenuli i civili. Među njima je bilo i puno dece. Jedan od njih bio je Momčilo Gavrić iz Trbušnice kod Loznice. Na samom početku rata kao desetogodišnjak ostaje bez porodice. Priključuje se Drinskoj diviziji i sa njom prelazi Albaniju, a preživeo je najviše zahvaljujući požrtvovanosti vojnika koji su i poslednje rezerve hrane odvajali za njega. Posle oporavka unapređen je u kaplara i tako postaje najmlađi oficir u Prvom svetskom ratu. Po završetku rata poslat je u Englesku na školovanje, a po povratku obavljao razne poslove. Umro je u Beogradu 1993. godine.
Posledice Prvog svetskog rata
Od 700.000 vojnika mobilisanih na početku rata, do Krfa je stigao tek svaki peti. Kraljevina Srbija izgubila je četvrtinu stanovništva i 60% muške populacije (450.000 vojnika i 650.000 muškaraca).
Korisne informacije o Grčoj i Krfu mogu se naći na sajtu Krf Letovanje.
