Manastir Ravanica je udaljen oko 140 kilometara od Beograda, nekoliko kilometara od auto puta Beograd - Niš. I pored svih rušenja tokom vekova, očuvano je utvrđenje oko njega i još uvek postoje delovi kule Miloša Obilića i kula kneza Lazara u kojoj se još vide tragovi fresaka. Manastir Ravanicu izgradio je knez Lazar 1381. godine. Jedan stari rukopis o njemu kaže:
,,Podiže iz temelja hram u slavu Vaznesenja Gospodnjeg vrlo visok i lep, utvrdi ga na četiri stuba i ozari ga živopisom...ukrasi ga zlatom i običnim ukrasom; obdari ga bogato raznim sasudima srebrnim i pozlaćenim...Ogradi ga gradom i utvrdi ga sa sedam kula; sagradi trpezariju…sazida ćelije i prilepi ih uza zid kao ptičja gnezda…Zasadi vinograde i podiže voćnjake. Onda sabra u njemu veliki broj monaha i ustanovi opštežiće…Sazida i drugi hram koji leži na istočnoj strani u podgorju toga mesta…i podiže bolnice za bolesne monahe, za strance i raslabljene.”
Manastir Ravanica je građen raskošno, a u jednoj povelji se ističe da sve što je knez dao manastiru, sam otkupio. Samo osam godina nakon završetka ravanice, knez Lazar poginuo je na Kosovu. Sahranjen je prvo u crkvi u Prištini, a posle dve godine njegovo je telo preneto u Ravanicu, gde je počivalo oko 300 godina. Godine 1690. patrijarh pećki Arsenije Čarnojević sa 37.000 porodica beži od turske sile preko Dunava. Njemu se pridružuju i monasi iz Ravanice koji sa sobom uzeše i mošti svetog kneza. Posle četrdesetak dana stigoše do Budima i naseliše u Sent Andreji, sagradiše malu crkvu i u njoj položiše mošti kneza Lazara. Međutim, ravanički monasi uskoro pronalaze napušten manastir Vrdnik, obnavljaju ga i u njega prebacuju mošti kneza. Čim je mir između Austrije i Turske sklopljen 1718. godine, jedan od monaha vraća se u Srbiju i nalazi Ravanicu u jadnom stanju, zaraslu u korov, te uskoro počne sa prikupljanjem sredstava za njegovu obnovu. Arhijerejski sabor srpske pravoslavne crkve godine 1954. donosi odluku da se mošti kneza vrate u njegovi zadužbinu, ali je to učinjeno tek 1988. godine.
PRENOS MOŠTIJU SVETOG KNEZA LAZARA U RAVANICU
Kad Lazaru odsekoše glavu Na Kosovu, kraj vode kladenca, Sastaše se mnogi sveštenici, Tri stotine starih kaluđera, I dvanaest velikih vladika, I četiri stara patrijarha: Prvo pećki, drugo carigradski, Vaseljenski i jerusalimski, Oblačiše velike odežde I na glavu kape kamilavke I u ruke knjige carostavne, Pa čitaše velike molitve, I držaše velika bdenija; Za tri dana i ti noći tamne Ni sedoše ni se odmoriše, Ni legoše ni sanka imaše: Mole sveca, kud će svetac poći, I kojoj će Lazo zadužbini Il’ će Žiči ili Studenici, Ili Peći ili Dečanima, Il’ će Petci, ili će Pavlici, Il’ Petrovoj crkvi pod Pazarom, Il’ u Gradac, ili u Deviča, Il’ u Banjsku, il’ u Mileševku, Il’ u Prizren Aranđela crkvi, Da ili će u Vilandar sveti. Neće svetac zadužbini tuđoj, Već on hoće svojoj zadužbini, A u svoju krasnu Ravanicu, Pod visokom, pod Kučaj-planinom, Što je Lazo sagradio crkvu Za života jošte za svojega, Sagradio sebi zadužbinu, O svom hlebu i o svome blagu, A bez suza, bez sirotinjskijeh. Prenesoše mošti svetiteljske, Sveto telo slavnog car Lazara, U njegovu krasnu zadužbinu, Zadužbinu, crkvu Ravanicu.
Sav materijal na ovom sajtu je zaštićen u Zavodu za intelektualnu svojinu. Nije dozvoljena upotreba tekstova, fotografija i ostalog sadržaja bez naše pisane dozvole.
Manastiri i crkve 
