Stari zanati
- Detalji
- Autor Administrator
- Pogodaka: 7052
Pirotski ćilim
Postoji nekoliko preduslova koji moraju biti ispunjeni za razvoj ćilimarstva: razvijeno stočarstvo, dovoljna količina vune i razvijen trgovački centar. Svi ovi uslovi nekada su bili ispunjeni u Pirotu. Kvalitetne rase ovaca gajene su na Staroj planini, Pirot se nalazio na karavanskom putu, a bila je usavršena i tehnika tkanja.
Tokom istorije, pirotsko ćilimarstvo je prošlo kroz nekoliko faza. U početku, negde u XVI veku, radilo se isključivo za domaće potrebe. Prostirke su bile jednostavne i neobojene. U XVII i XVIII veku ćilimarstvo u Pirotu je znatno napredovalo. Za tkanje se sada koristi vertikalni razboj poznat i kao „pirotski razboj“. Pirotski ćilim dostiže estetski vrhunac u XIX veku. Sve do kraja XIX veka, pirotski ćilimi su bojeni prirodnim (biljnim) bojama, a kasnije se uvode i veštačke koje pružaju veći broj nijansi. U ovom periodu se javljaju i prvi trgovci koji prodajom ćilima žele da ostvare dobit. 1886 godine, Pirotski ćilim je izložen na sajmu u Beču i od tada pa do 1940. godine, za kvalitet i originalnost, osvojio je veliki broj nagrada na evropskim izložbama.
Krajem prošlog veka, proizvodnja pirotskog ćilima je znatno opala. Izrada ćilima je mukotrpan pa samim tim i skup proizvod koji je izgubio bitku sa industrijskim proizvodima.
Na pirotskom ćilimu preovlađuje crvena boja u više nijansi. Često su zastupljene i zelene i plave nijanse, a od sredine XIX veka koristi se i bela boja. Ornamentika je uvek geometrijska. Najčešći motivi su gušter, plamen, gugutke, drvo, cvet. Šare na novijim ćilimima su znatno krupnije.
Pirotski ćilim je jedinstven i po tome što ima dva lica zbog čega se može izraditi samo ručno. Na aukcima može ponekada dostići cenu od nekoliko stotina pa do nekoliko hiljada evra.
- Detalji
- Autor Administrator
- Pogodaka: 12184
Grnčarstvo
Grnčarstvo je jedno od najstarijih čovekovih zanimanja. Izborom odgovarajuće zemlje i njenim mešanjem sa vodom dobija se testasta masa koja se zatim može oblikovati. Da bi se glina pripremila za obradu, nekada je bilo neophodno prekopati je motikom. Početkom XX veka pojavile su se ručne mašine za mlevenje zemlje, dok su danas u upotrebi električne mašine. Najpoznatiji grnačarski centri u Srbiji nalaze se u užičkom kraju, a nekada je i pirotska grnčarija bila nadaleko poznata.
U Zlakusi kod Užica, 18 porodica čuva tajnu ovog zanata. Zlakuška grnčarija i zlakuški grnčari već su čuveni širom Evrope i sveta i često su tema raznih članaka u mnogim časopisima i TV emisijama. Popularnosti je dosta doprinela i međunarodna kolonija keramike koja se u Zlakusi održava svake godine.
Karakteristika zlakuške grnčarije je što se izrađuje tehnikom starom više od 4 veka i pečenjem na otvorenoj vatri što je redak slučaj na Balkanu. Krajem prošlog veka, arheolozi su se zainteresovali za tehnologiju koju koriste zlakuški grnčari i njenim poređenjem sa tehnologijom obrade keramike u praistoriji došli do interesantnih sličnosti. Ručno grnčarsko vitlo, kakvo se danas ovde koristi, zadržalo se u upotrebi još samo u nekom delovima Hrvatske, Bosne, Španije i Portugalije. Po sećanju lokalnih grnčara, grnčarstvo je u užičkom kraju razvijeno oko 300 godina. Nekada se puno porodica bavilo izradom keramike, ali sa dolaskom novih materijala i tehnologija, zanat je postepeno nestao. Zbog kvaliteta izrade, potražnja za zlakuškom grnčarijom nikada nije prestala pa je tehnologija isključivo zbog toga opstala do danas.
Proizvodi zlakuških grnčara su lonci, đuvečare, pržulje, sačevi i razni drugi upotrebni predmeti. Hrana pečena u zlakuškoj grnčariji dobija specifičan miris i ukus pa ne treba da čudi što se koristi za pripremu čuvenih jela iz ovog kraja, kao što su vojnički pasulj i svadbarski kupus. Pored toga, zlakuška keramika se često koristi i u dekorativne svrhe. Proizvodi zlakuških grnčara mogu se naručiti na sajtu Grnčarija.
Pored Zlakuse, grnčarski kurs se organizuje i u Sirogojnu. U etno selu „Terzića avlija“ mogu Vas čak odvesti i do mesta gde se vadi kalcit koji se meša sa glinom. Dakle malo gline, vode, vitlo, malo mašte i zabava može da počne.
Grnčarstvo je nekada bilo veoma razvijeno i na prostoru Pirota i Bele Palanke. Pirot je tako sredinom XIX veka imao čak 40 grnčarskih radionica. Sa oslobođenjem zapadne Srbije od Turaka, dolazi do naglog razvoja tih krajeva pa Pirot kao grnčarski centar gubi značaj.
Pirotski grnčari su u svom poslu koristili nožno kolo. Sami su izrađivali alat za svoj zanat, a osnovna sirovina za proizvodnju bila je glina. Glina se obrađivala veoma primitivno tako što bi se prekopala motikom uz dodavanje vode.
Pirotske grnčare su nazivali „testidžijama“ po sudu za vodu – testiji. Inače, zanat je dobio ime po grnetu koje je korišćeno za kuvanje jela na otvorenoj vatri.
- Detalji
- Autor Administrator
- Pogodaka: 11842
Tkanje
Tkanje je jedan od najstarijih ljudskih zanata nastao iz potrebe da se čovek zaštiti od hladnoće, pa je kao takav od iskona prisutan na našim prostorima. Da bi se zagrejali, ljudi su najpre počeli da koriste životinjsku kožu, a pre oko 10.000 godina pronašli su kako da pamuk, vunu, lan i konoplju upredu i tanke niti pa su počeli su da prave prvu odeću. Iako je industrijska revolucija donela automatizaciju proizvodnje u odnosu na ručni razboj, osnovni postupak tkanja ostao je u suštini isti do danas. Porodične potrebe za tekstilom su kod nas uglavnom zadovoljavane u okviru domaćinstva, a naročito u seoskim sredinama, gde je razboj, danas potpuno zaboravljeni deo našeg pokućstva, nekada bio sastavni deo svake kuće. Tako je svaka porodica u proizvode tkanja unosila motive sa svog podneblja i iz svoje tradicije, zbog čega svaki narod pa i narodi na našem tlu, tkanje smatraju delom svog kulturnog nasleđa.
Sa razvojem industrije i pojavom novih materijala, stari zanati, a među njima i tkanje počeli su da nestaju. Na Balkanu je ovaj zanat živeo do sredine XX veka, a onda je pao u zaborav. Poslednjih godina osnovano je puno udruženja žena koja iz zaborava pokušavaju da spasu ovu kreativnu veštinu. Jedno od takvih je i Udruženje tkalja iz Sremskih Karlovaca. Proizvodi tkanja mogu biti ćilimi, torbe, prekrivači, čarape, ženski i muški šalovi, haljine…
Tkanje danas nije samo zanat. Tkanje je i vrsta umetnosti koja omogućava stvaranje ličnih kreacija i iskazivanja maštovitosti, što se vidi prilikom slaganja boja i unošenja motiva. U radionicama vlada opuštena i vesela atmosfera što ih čini dobrim mestom za odmor od dinamike savremenog života.
*Fotografije su urađene u Udruženju tkalja - Sremski Karlovci
- Detalji
- Autor Administrator
- Pogodaka: 12738
Stari zanati
Stari zanati na neki način predstavljaju i umetnost. Nekada su majstori svoj proizvod pravili sami od početka do kraja. Za neke od tih veština trebalo je pokazati maštovitost, trebalo je znati složiti boje i napraviti formu. Zato se zanat učio godinama. Sa razvojem industrije u izradi jednog proizvoda učestvuje veliki broj radnika. Svaki od njih je obučen za samo jedan segment proizvodnje što zahteva daleko manje znanje, a samim tim i jeftiniju radnu snagu. Pod naletom serijske proizvodnje, stari zanati su polako nestajali, a sa njima i osnova ljudskog etnografskog blaga koje nam pokazuje kakav nam je svet prethodio. U težnji da se to blago sačuva, poslednjih godina su osnovana brojna društva koja oživljavaju ove gotovo nestale veštine.
Seoski turizam se može iskoristiti i da se nešto nauči. Tako danas u pojedinim selima pored osnovne turističke ponude, postoje i kursevi raznih zanata na kojima se može naučiti obrada keramike, drveta, heklanje, spremanje starih zaboravljenih jela...Cene kurseva se razlikuju, ali u proseku koštaju oko 20 evra.
